VENERABLE JUSTIN OF CELIJE

Saint Justin was born to pious and God-fearing parents, Proto Spyridon and Protinica Anastasia Popović, in Vranje, South Serbia, on the Feast of Annunciation, March 25, 1894 (April 7 by the New Calendar). At baptism, he was given the name Blagoje, after the Feast of the Annunciation (Blagovest means Annunciation or Good News). He was born into a priestly family, as seven previous generations of the Popovices (Popović in Serbian actually means “family or a son of a priest”) were headed by priests.

Blagoje Popović completed the nine-years’ studies at the Theological Faculty St. Sava in Belgrade in 1914. In the early twentieth century the School of St. Sava in Belgrade was renowned throughout the Orthodox world as a holy place of extreme asceticism as well as of a high quality of scholarship. Some of the well-known professors included the rector, Fr. Domentian; Professor Fr. Dositej, later a martyr; and Dr. Atanasije Popović ; and the great ecclesiastical composer, Stevan Mokranjac. Yet one professor stood head and shoulders above the rest: the then Hieromonk Nikolai Velimirović, Ph.D., the single most influential person in Fr. Justin’s life.

During the early part of World War I, in autumn of 1914, Blagoje served as a student nurse primarily in South Serbia—Skadar, Niš, Kosovo, etc. Unfortunately, while in this capacity, he contracted typhus during the winter of 1914 and had to spend over a month in a hospital in Niš. On January 8, 1915, he resumed his duties sharing the destiny of the Serbian army, he passed a path of Golgotha from Peć to Skadar (along which 100,000 Serbian soldiers died) where on January 1, 1916, he entered the monastic order in the Orthodox cathedral of Skadar, and took the name of St. Justin, after the great Christian philosopher and martyr for Christ, St. Justin the Philosopher.

Shortly after becoming a monk, Father Justin, along with several other students, traveled to Petrograd, Russia, to begin a year’s study in the Orthodox seminary there. It was here the young monk Justin first dedicated himself more fully to Orthodoxy and the monastic way. He learned of the great ascetics of Russia: St. Anthony the Great and St. Theodosius of the Kiev Caves in Kiev, St. Seraphim Sarovsky, St. Sergius of Radonezh, St. John of Kronstadt, and others.

After his year’s study and sojourn in Russia, Fr. Justin Popović entered, by the prompting of his older colleague, Fr. Nikolai Velimirovich later Bishop Nikolaj, the Theological School in Oxford, England. Justin attended the studies of theology at Oxford in the period 1916-1919, but his doctor’s thesis under the title “Filozofija i religija F.M.Dostojevskog” (The Philosophy and Religion of F.M. Dostoevsky) was not accepted.

In 1923, Fr. Justin became the editor of the Orthodox journal The Christian Life; and in this journal appeared his first doctoral dissertation, “The Philosophy and Religion of Dostoevsky,” for which he was persecuted at Oxford. Together with his fellow colleagues from the Oxford University he has edited the periodical The Christian Life for twenty years.

In 1926 he was promoted to the title of the Doctor of Theology at the Faculty of Theology, University in Athens (his dissertation being “Problem ličnosti i saznanja po Sv. Makariju Egipatskom”, The Problem of Personality and Cognition According to St. Macarius of Egypt). For his course on the Lives of the Saints, Justin began to translate into Serbian the Lives of the Saints from the Greek, Syriac, and Slavonic sources, as well as numerous minor works of the Fathers—homilies of Ss. John Chrysostom, Macarius, and Isaac of Syria. He also wrote an exquisite book, The Theory of Knowledge According to St. Isaac.

From 1930 until 1932 after a stint as Professor in the Theological Academy of Ss. Cyril and Methodius in Prizren, he was an associate and escort of Bp. Joseph (Cvijovich) of Bitola in reorganizing the Church of the Carpatho-Russians in Czechoslovakia. This area had been besieged by those espousing Uniatism, where previously converted Christians of these regions started their conversion back into Orthodoxy.

Fr. Dr. Justin was chosen, in 1934, as Professor of Dogmatics at the Theological Faculty of St. Sava in Belgrade. As the professor at the University of Belgrade he was one of the founders (1938) of the Serbian Philosophical Society along with a number of noted intellectuals of Belgrade.

He was also the professor of Dogmatics at the Faculty of Orthodox Theology of the University of Belgrade from 1934 until 1941, until the World War II. In 1945, within the perspective of the newly established communist and atheistic regime, the likes of a zealous Christian such as St. Justin, who was now beginning to convert the intellectuals to faith in Jesus Christ, had no place. Considered ineligible by the Communist party, together with a few fellow professors, he was ousted from the Faculty in 1945. As an ecclesiastical person and clergyman St. Justin spent 31 years in the Monastery Ćelije under the continuous surveillance of the Communist Party police.

Saint Justin of Ćelije fell asleep in the Lord on March 25, 1979, on his birthday, the Feast of the Annunciation (April 7 by the New Calendar).

+++

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Рођен je у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије на Благовести 1894. године и стога је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић била је кроз седам узастопних колена свештеничка. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Прохора Чудотворца у Пчињски манастир и био сведок чудотворног исцељења благодаћу Светитељевом мајке му Анастасије од тешке болести.

Пошао је у богословију и прошао кроз добре богословске школе. Најпре завршава деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду (од 1905. до 1914.). У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и у том својству повлачи се 1915. са српском војском до Скадра. Не могући раније, због родитеља, остварити своју давнашњу жељу да прими монашки постриг, он то чини сада. По благослову митрополита Димитрија замонаши се у Скадру на Светог Василија Великог 1916. године и узме име Светог Јустина Мученика и Филозофа, из љубави према његовој филозофији по Христу и мучеништву за Христа.

Са групом млађих даровитих богослова буде послан од митрополита Димитрија на даље богословске студије у Петроград, затим прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија вратио у Београд и постао наставник Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја је отишао на Атински универзитет ради докторирања из православног светоотачког богословља. По завршеном докторату (Проблем личности и сазнања по Светом Макарију Египатском, Атина 1926. на грчком) враћа се на професорски положај у Сремске Карловце. Ту издаје и уређује часопис „Хришћански живот” у којем објављује и своју прву студију о Достојевском  Философија и религија Ф.М. Достојевског (Сремски Карловци 1923). Већ тада преводи мања дела светоотачке и хагиографске, житијне литературе (Лавсаик I и II, поједине беседе Светог Златоуста, Светог Макарија, Светог Исака Сиријана – чију „Гносеологију” такође пише).

Премештен у Призренску богословију, па опет враћен у Карловце, да би 1931. године ишао уз митрополита Јосифа у прикарпатске крајеве у Чехословачкој и тамо радио на организовању црквеног живота међу православним Карпаторусима који су се у то време враћали у своје Правослаље из насилно им наметнуте уније. По повратку, премештен је у Битољску богословију, где је остао две године и за то време написао и издао први том своје Догматике. Због овога и осталих радова изабран је 1934. године за доцента на Богословком факултету у Београду за предмет Упоредно богословље. Већ 1935. године издаје и други још обимнији том Догматике. У ово време, заједно са другим истакнутим српским мислиоцима, учествује у оснивању Српског философског друштва (1938). На положају ванредног професора Универзитета остаје све до краја окупације, а по ослобођењу бива отпуштен.

Од тада је отац Јустин живео по манастирима у Србији (Каленић, Овчар, Суково, Раваница). У манастир Ћелије је дошао 28. маја 1948. године где је и остао све до смрти као духовник и богослужитељ, потпуно посвећен молитвено-богословском, научном и преводилачком раду. Плод тог дугогодишњег рада у манастиру Ћелијама јесте и његово капитално дело Житија светих, објављено у дванаест томова – по један за сваки месец – између 1972. и 1977. године. Ово су до сада најпотпунија житија светих у православном свету, и у њима се, као и у другим делима оца Јустина, огледа и његово изванредно познавање српског језика, тако да се може написати читава студија о доприносу др Јустина богаћењу књижевног фонда речи у српском језику, не само на стварању православне српске богословске терминологије.

Плодан рад архимандрита Јустина огледа се у његовим многобројним објављеним и необјављеним радовима. Осим већ споменутих дела, објавио је следеће: О прогресу у воденици смрти (Битољ 1933), Основно богословље (Београд 1939), Достојевски о Европи и Словенству (Београд 1940), Светославље као философија живота (Минхен 1953), Философске урвине (Минхен 1957), Живот Светог Саве и Светог Симеона (Минхен 1962), Човек и Богочовек (студије из православне теологије, Атина 1969, на грчком), Православна црква и екуменизам (Солун 1974, на грчком и српском) и многобројне чланке на више језика.

Од необјављених дела архимандрита Јустина треба споменути вишетомно тумачење посланица св. апостола Павла под насловом „Са апостолом Павлом кроз живот”, затим Тумачење на Саборне посланице апостола Јована Богослова, Тумачење на Еванђеља Матејево и Јованово (недовршено). Посебна духовна радост аве Јустина била је што је пред крај свога живота видео одштампану своју трећу књигу Догматике (Београд 1978, на 830 страна). Постали су већ познати и прихваћени његови преводи богослужбених књига, посебно трију Литургија (објављене 1978), Молитвеник, Мали требник (умножено), Велики требник, Акатистник и други текстови (углавном у рукопису).